Brod u boci

Nakon sedamnaest sušnih i gladnih godina hrvatska košarkaška reprezentacija opet nastupa na svjetskom prvenstvu i to je u svakom slučaju - izvrsna stvar. Čak bi se moglo reć da i ne igramo tako loše kako smo se već navikli svih ovih godina, pogotovo s "egzotičnim" ekipama ka šta su Iran i Tunis, dok s ovim iskusnijima stvari ne idu baš glatko. Ali dobro je, ne valja u ovakvim trenucima bit čimavica, svaka pobjeda je vridna pa na koncu dokle doguramo - doguramo.
Neki novi klinci su tu, istina, ne stignemo ih niti upoznat u domaćim dvoranama, a oni već ka tići goluždravci i potrkušci odlepršaju iz gnijezda i svojim majstorijama oduševljavaju navijače klubova koji imaju puno više šoldi od ovih naših.

Eh da... košarka... Mada sam svojim tjelesnim proporcijama svjetlosnim godinama udaljen od tipičnog "basketbalije", košarka mi je ka igra oduvik bila izuzetno draga. Ko zna, možda su to neki kompleksi jer su meni ovako "basanome", ti košarkaši oduvik bili fascinantni onako ogromni, nedodirljivi, gotovo da su imali status polubožanstava. Pogotovo kad se sitim svih onih igračina koje sam gleda ka dite pa u ime svih nas iz šezdeset i neke dajem časnu pionirsku rič kako smo i te kako bili privilegirani odrastajući u zemlji svjetskih i olimpijskih prvaka. Barem šta se košarke tiče, razumimo se, e! Bez imalo nostalgije, niko me neće uvjerit da reprezentacija Jugoslavije iz 89-90 godine nije bila najbolja "amaterska" ekipa svih vrimena. Okej, nekad bilo, sad se spominjalo...

I tako... kad god se povede priča o košarci, nemoguće je izgovorit niti dvi rečenice, a da se ne sitimo Njega...
Dražena Petrovića.
Velikog Dražena.
Dražena igračine, Dražena ljudine, kapetana, vođe, neumornog radnika, virtuoza, košarkaškog Mozarta...

Sićam se, vidija sam ga jednom na ulici dok još nije počeja igrat za prvu ekipu Šibenke, ali svi su već znali i brujali da Baldekin ima čudo od diteta! Onako visok, štrkljast, s ogromnom ricastom kosom, nije moga ostat neprimjećem, a opet je djelova nekako skromno, povučeno.
Al' kad bi uvatija balun u ruke...
To je bilo čudo!
Uvik je drža usta otvorena dok je igra ka da se čudi šta se oko njega događa, a one njegove velike oči su vječno bile gladne igre i stoposto sam siguran da je njemu tih četrdeset minuti koliko bi trajala utakmica bilo malo.
Da bi on igra još, još i još! Dražen je na parketu izgleda ka u nekom ubrzanom filmu, svi ostali su pored njega izgledali smišni, nemoćni, ka da su noge izvlačili iz blata...

Nije Dražen Petrović bija jedini veliki košarkaš, bilo je i prije njega i u njegovo vrime možda čak i preciznijih strijelaca, boljih skakača, discipliniranijih igrača. Ali Dražen je u sebi ima dimenziju više. Bija je vođa. Kad god bi bilo "gusto", mi navijači smo bili mirni jer smo uvik znali i govorili - Dražen će to riješit! Bija je rođeni vođa, ali ne takav vođa koji će sve oko sebe satrat i govorit - ja sam gazda! Njegova veličina je bila u tome šta je svoje suigrače zna razigrat, jednostavno - svi su uz njega bolje igrali, to je doslovce bija ples pod koševima, tako da bi protivnici najčešće ostajali izbezumljeni jer ne bi više znali odakle im priti veća opasnost.

Čak i da nije bija to šta je bija između obruča i mrižica, svi koji su ga poznavali su govorili da je bija Čovik.
I koji je to usud i koja je to Božja poruka, onako ga odnit...

Očito je bija prevelik za ovaj svit, bija je Ikar kojemu je sunce spržilo krila jer je previše poletija u visine.

U Šibeniku, na Baldekinu, tri minuta od dvorane, na pjaceti isprid zgrade u kojoj je Dražen živija, tamo di je napravija svoje prve košarkaške korake, neki dobri ljudi su postavili koš ka uspomenu na njega. Sa željom da nova dica igraju, da se smiju, da rastu... Nakon nekog vrimena, susidi su se počeli žalit da im smeta "buka" od dice, smeta im je šušur i klapanje baluna dok su dica igrala na Draženovom košu.
Nisam iša vidit jer nemam srca to gledat, ali sam čuja iz pozdanih izvora da su danas priko tog koša zavarene dvi šipke. Ka ono - koš je još tu, ali se kroz njega ne može provuć balun, nema više igre, nema više dice...
Nadam se da su barem susidi osjetljivih ušiju kuntenti.

Možda bi bilo pretenciozno reć da je s Draženom umrla i košarka.
Ali, bez Dražena, to jednostavno nije više isti sport.
To je danas neka sterilna igra, igra bez strasti.
Čini se da bez Dražena ništa više nema smisla...

Ali s druge strane, priča o Draženu Petroviću čak i nije priča o košarci, Dražen je uzor, Dražen je inspiracija, ali to je priča o tome koliko Čovik može bit velik.
Danas je moderno reć - nema onih koji su nezamjenjivi, koji su nedodirljivi, uvik se može nać neko novi, vridniji, sposobniji.
Šipak!
Dražena niko ne može zamjenit.

Kad bi se nekim čudom moglo isprogramirat da svakoga dana veeeeeeliko zlaaaaatno sunce zasja na čistome plavome nebu uz tek poneki cirusić-stratusić, više onako za dekoraciju, a da na moru pušika bava maeštralića od dva-tri bofora koji bi se, normalna stvar, uvik triba dizat oko podne a padat otprilike oko sedme ure pridvečer - bilo bi to puno lipo, ma za po3.14zdit lipo, ali ni u kojem slučaju ne bi bilo dobro!
Zašto?

Zato, šta bi se onda navikli na lipo vrime, počeli bi ga uzimat zdravo za gotovo tako da vrlo brzo ne bi više bili ni svjesni kako iz dana u dan guštamo u lipome vrimenu, nego bi smatrali da je to sve tako normalno, standardno, uobičajeno. Poremetili bi nam se kriteriji u čas!
I onda, ako bi se kadikad slučajno dogodilo da se na nebu pojavi koji žešći kumulus ili nedaj blože da zalampa i zagrmi, istoga trena bi svi počeli padat u afan očekujući oluju svih oluja.
Da bi zna cijenit lipost, tribaš bit svjestan i one grube strane...
Lipota ne bi ni postojala da ne postoji "grubota."

Upravo zato mi je u noći sa subote na nedilju baš nekako lipo bilo kad sam ušuškan u lancune osluškiva muklu grmljavinu sa jugozapada koja na svu sriću nije donila krupu, kosire, sikire i ostale dežgracije nego samo koju kap kiše, a da bi koncert za citru i litru ostvarija svoj zapaženi finale, pobrinila se bura koja je taman lipo rasfriškala arju kasnoga lita.
Čisto jutro bez oblačka, zadnje nedilje u kolovozu lita vilovita dvi iljade i desete, moglo je reć samo jednu stvar - ajte na more!



I tako se ovoga lita nisam baš nešto nagušta morskih đita, ali ne žalim se, niko mi nije branija, a to šta sam s godinama posta malo osjetljiviji i grintaviji na ostale sudionike u morskom prometu, to je već drugi par špagerica. Uzgred budi rečeno - di su se izgubile špagerice, oću reć - espadrile? Nije vrag da su postale demode!?
Uglavnom, primjetija sam da za vrime najvećih turistički gužvi, na moru najčešće srećem - glisere! A to koliko vam ja volim glisere, to je nešto neopišljivo, ma brate, kad mi onako zazunze samo par metara od boka broda mi moga, razgrnu more, usmrde arju pa me ciloga izgingolavaju, to sve u meni izazove pravi koktel emocija koji bi se najbliže moga povezat s onim "sex on the beach..." Prevedeno na naški otprilike ovako - "Plaža ti materina!"

E, zato kad prođe sva ta gungula, na more se počnu vraćat oni pravi znalci. Prave ljude od mora odma možeš pripoznat pa čak i ako plove na bložemiprosti - gliserima. Takvi znaju da oni ka jači uvik moraju zaštitit slabijega. I to je skroz u redu.



Drugo, mnogi misle da mi domoroci s Jadrana imamo sve te barčice kako bi se s njima išli odmorit, da možemo guštat sami u skrivenim uvalama naših škoji. Ma kakvi odmorit! Skroz suprotno!
Svaka đita s brodom vam je pokora, za umest se totalno, najprije se pola dana pakujete, razmišljate šta sve morate ponit sa sobom, mudantine jedne, druge za presvuć se, kratku majicu dugih rukava, kapu za pokrit tintaru, šandale, maske i peraje, a di je tek prehrambena problematika! Dobro se zna da na moru čovik puno brže ogladni, a isto tako, kad ti morski zrak otvori apetit, možeš bez problema satrat i onu spizu koju u normalnim uvjetima ne bi njanci pomirisa!



Onda tribate pripremit brod, napunit gorivo, vodu, led, ponit mali motor ako slučajno veliki rikne, gumenjak za dicu, vesla, pumpe, štramce, sto čuda!
Kad konačno isplovite, neće proć ni po ure, a već ćete osjećat kako vas je sunce drsko i bez pitanja opalilo bez obzira koliko ste mislili da ste se zaštitili jel...
Pametni znaju čemu služi kondom...
I onda kad konačno nađete tu famoznu slobodnu usamljenu plažu, prepustite se ugodi, banjate se, govorite jedni drugima - ajme kako nam je lipo, moramo češće ovako, a kad ono - uvečer dođete doma cili satrveni, umorni, imate osjećaj da su vas ciloga dana mlatili mokrim krpama, a ne da ste bili guštat na moru.
Kako more zna satrat čovika!?
Nikor ne more ča more more!

I sad bi na kraju moga konačno i reć di smo to bili ove nedilje, je li tako!?
Ma nigdi daleko, samo do Krknjaša, dva škojića koji su se smistili jugoistočno od Drvenika Veloga, u pješčanoj laguni, omiljenom sidrištu brojnih instant-nautičara. Tokom sedmog i dobrog dila osmog miseca, tu nemaš šanse spustit sidro koliko bude moreplovaka svih boja i zastava.
Zato tek sad možeš doć ka čovik i guštat...





I onda se na malome škoju sitim nekih davnih ekspedicija kad smo ka šešnajst-sedamnajsto-godišnjaci upravo ovde slavodobitno dolazili u robinzonske pohode. Kakvim smo čudom uspjevali priživit i po desetak dana u "divljini" - to već spada u domenu pseudoznanstvene fantastike.



Ali o tome ćemo neki drugi put...

Nakon dugog i nadasve pomnog razmišljanja doša sam do zaključka da mi je ovih mojih 24 malo. Kako malo!? A lipo!
Br'te mili, sve mi je teže ugurat u ta famozna 24 sve šta bi tija i sve šta bi želija, ali ono šta je posebno zabrinjavajuće - iz godine u godinu, postaje sve gore i gore! Ne znam kako stvari stoje kod vas, dragi moji čitatelji, ali najozbiljnije, nemam druge nego pred svima vama skrušeno priznat - kratak mi je!
Mada nema spora da mi je nominalno iste veličine ka i onda kad sam ima deset, čak i dvadeset, a bome i sad kad sam uvatija trideset godin (sic!), ma isto, nikako ne mogu skužit je li problem u mjernim uređajima ili nečem drugom. U svakom slučaju, moj subjektivni osjećaj mi govori da bi ga tribalo produžit i to pod svaku cijenu! Ili, ako zakoni fizike to ne dozvoljavaju, onda barem, kako se to moderno kaže - restrukturirat.

Ako je vrime novac, a odavno smo već zaključili da je, onda isto onako kako naša Vlada čini rebalans proračuna u kojemu priliva iz šupljega u prazno, moram i ja napravit rebalans svoga vrimena. Jerbo, kako sam već reka, 24 sata dnevno mi je puno malo za ispunit sve obaveze. E, a šta ste mislili, o čemu ja danas govorim!?
O vrimenu, ljudi moji, o vrimenu...

Kad je ono bilo u Čikagu, ima barenko sto i trideset godina, kad su radnici izašli na ulice i tražili tri osmice - osam uri rada, osam uri odmora i osam uri za sve ostale aktivnosti...
I kad se nakon toliko godina sve zbroji i oduzme, ispada da ništa nismo napredovali!

Kažu neki učeni ljudi da čovik ne može normalno funkcionirat ako se dobro ne naspava, tako nam organizam traži jel', dakle po ovoj točki proračuna ne možemo puno minjat, a to, oćemo li opalit osam uri iz kolpa ili ćemo ih razdvojit na noćni san i popodnevni pižolot, ovisi o nama i o našem bioritmu.
Dalje, osam uri rada, e! Dobro je, slažem se, ali tu se nije računalo koliko vrimena izgubimo za doć na posal i vratit se doma! Koji put zna bit pola ure, dikod uru, a oni bidni šta im je radno misto daleko od kuće, potroše još i više! Tu nam je odma okinilo od onih osam uri za razonodu, dakle nije osam nego samo sedam i još manje!

Drugo, svaki čovik mora tu i tamo ništo i pojist! Ako računamo obavljanje spize, kuvanje, friganje, šufigavanje, predjelo, juva, glavno jelo, samo mumanje i blagovanje koje mora bit dostojanstveno, a ne obično žderanje pa posli svega još pospremanje, pranje suđa i sve ostale monade - ma nemoš nikako proć ispod dvi-tri ure dnevno.
Eto ti ga na, ostalo nam je još samo četiri ure dana!

Ako imaš familiju, ženu, muža, dicu, svekrvu, punicu, moraš se i njima posvetit, najmanje po uru vrimena svakome, ma šta uru i to je malo! Već smo u cajtnotu, past će nam zastavica ka i šahistima, izgubit ćemo partiju, a nismo još ni obrisali prašinu, usisali tapete, prominili lancune, prostrli robu na sušilo, a kamo li zaminili prigorenu žarulju u banju, zalili cviće na balkonu, okopali vrtal, iscipali drva... Gotovo, proša nam dan u čas, a da se nismo našli niti sa samim sobom! A nismo se ni rekreirali, niti kulturno uzdizali, njanci slova u knjigama pročitali, nismo se družili s prijateljima, a seks smo jedva nekako uspili zgurat između reklama!

Di je tu smisao!?

I onda jedno vrime tako duraš i guraš, a onda jednoga dana pukneš ka cvrčak i di si bija - nigdi, šta si radija - ništa...

Zato za početak, tribalo bi produžit dan na najmanje dvajstipet uri, maksimalno skratit radno vrime ili u krajnjem slučaju - kombinirat vrime spavanje i vrime rada, uvest rad kod kuće u svome uredu, eventualno se petkom nać s radnim kolegama na kratkom brifingu i dugoj marendi i šlus! Više vrimena posvetit svojm bližnjima, a i nekim daljnjima omogućit neka priđu bliže.
U slijedećoj fazi bi mogli organizirat zelene valove jerbo ovako previše vrimena potrošimo čekajući na crvenim semaforima života...

Samo, ima jedan zajeb!
Ako je vrime novac, a najveće je prokletstvo novca da ga nikad nemoš imat dovoljno pa taman da plivaš u milijunima i milijardama, tako bi nam isto bilo i s vrimenom. Nikad ga dosta!
Ma, mogli bi mi dan produžit i na trideset uri, opet bi nam falilo vrimena!

Zato je jedino rješenje - više cijenit ovo šta imamo.
I to upravo ove sekunde, sad, ovoga trena, jer je svaki trenutak, koliko god izgleda sitan i beznačajan, toliko vridan, dragocjen i neponovljiv.
Zato živite za ovaj trenutak.
Ako je i kratak, baš je sladak

Koliko god se neki nadobudni gospodarski stručnjaci upinjali dokazat da nam glavni prioritet u turizmu mora bit produženje turističke sezone, već s prvim danima potla Vele Gospe naglo kalaju sve fešte, mirakuli, šušuri, manifestacije, spuštaju se bandire sa štandaraca na kojima se zadnjih misec i po dana kočoperija natpis "Kulturno lito u našemu mistu", sve najedanput zamre ka da ničega nije ni bilo.

I to se tako ponavlja svake godine pa mi nikako ne ide u glavu kako to da mi dični Hrvati nikad ništa ne uspjevamo produžit, čak ni tako jednostavnu stvar ka šta je turistička sezona. Čoviče, pari mi se ka da slušamo neki dobar koncert i taman ono prid kraj kad bi tribale zaredat najlipše pisme, glavni izvođač ostavi gitaru, išteka pojačalo, pokupi bend i pođe ća! I dok inkantana publika čeka barenko jedan bis, estradna zvijezda već je na naplatnim kućicama u Dugopolju!







Ko zna, može bit da mi sve ovo činimo namjerno. Ka ono, ala lipi moji, lito je gotovo, zatvaramo butigu, dosta je bilo...
A onda potajice ćirimo iza kantuna i čim se uvjerimo da su furešti partili ća, dignemo sve četiri u arju, tapšemo se po debelin trbujima i samozadovoljno se kurbanjski smijuckamo - ma ko ovo more platit...







Jerbo, iskusni znalci dobro ćute da tek sad dolaze najlipši dani, kraj osmoga, početak devetoga miseca, to je vrime kad vrućine splasnu, a grožđe nabubri, pari mi se ka da se sva lipota Dalmacije slije u taj opojni slatki nektar koji može izličit sve moguće bolesti...

Čak i boje postanu nekako drugačije, toplije, zrake sunca upadaju pod nikim lipim kutem pa ujutro kad krenem na posal, obavezno fermam minut-dva, učinem đir po rivi kad baš nikoga nima, duboko uzdahnem i zafalim se Svevišnjemu šta me nekim čudom posadija na najlipji komad balote zemaljske.












Pridvečer, kad maeštral padne, a sjene opet postanu duge, popnem se na Kulu Kamerlengo i guštan...

Sinoć sam na terasi jednog trogirskog restorana "s pedigreom" vidija oooogromni akvarij, poštenije bi bilo reć - bazen, u kojem se brčkala brat-bratu četvrtina ribljeg fonda mora Adrianskoga i premda mi se u prvi čas učinilo da se upravo tu snimaju nove epizode "Jadranskog podmorja", odsustvo bilo kakvih kamera, reflektora, glumaca i režisera dalo je naslutit da se ipak radi o nečem drugom. Prvo sam osta fasciniran elegantnim prsnim stilom plivanja plemenitih sparida sjajnih bokova i moćnih zuba, a tek na drugi pogled osta polutrajno frapiran čitavom kolonijom jastoga koji su očito igrali neku vrstu picigina pri samome dnu.
Svaka čast, to je posal!

Jenostavno, dođeš ka gospodin čovik u restoran, približiš se bazenu, pozoveš konobara i hladnokrvno kažeš - nu deder, izvadi mi ovu najveću komarču! A kako bi posebno istaka džentlmenske manire, zazoveš i bolju polovicu pa onako moćno zagrmiš da te čuje većina gostiju: Ženo, bi li ti kusala zeru jastoga il ovoga šaran... ovaj tija sam reć ovoga tu pljosnjavoga, đava zna koja je ovo rbetna...

- To vam je pic - uslužno će konobar
- Nu, tiiiš mi kazat, nismo došli na picu već na oboritu, razamiš prijatelju...

E pa da, iako mi trenutna financijska situ(v)acija baš i ne dozvoljava ovakav "big game" ribolov po ekskluzivnim restoranima, vrlo brzo sam doša do spoznaje da meni, blago rečeno - ujopće ne bi bilo ugodno u takvoj situaciji. Prvo, moram priznat da ne spadam u vegetarijance, vegane ili neke druge vrste prehrambeno odgovornih tipova, ali u principu - ne volim mumat ništa šta sam vidija živo! Mislim ono, ne volim razmišljat kako je ta bržola ili pljeskavica na mome pjatu još jutros pripadala nekom ubogom teletu ili svinjici, jednostavno rečeno - to isprid mene je običan komad mesa, u mojoj jedačkoj svijesti drastično odvojen od bilo kakvog animalnog porijekla...

Jerbo, baš se nešto mislim - sve da i uzmem koju oradu kapitalku, i u trenutku kad mi je konobar donese pečenu na stol, kako bi uspija izdržat poglede ostalih riba iz akvarija!? Onih koje su preživile moju smrtnu presudu?

Mislim, te ribe najprije imaju velike oči, nenormalno velike oči u odnosu na njihova tijela, astigospe, kad bi ljudi bili građeni razmjerno ribama, naše oči bi sigurno bile veličine teče za brujet! Zamislite na šta bi sličili da imamo tolike oči! Drugo, siguran sam da te ribe iz akvarija sve vide, sve razume, i da su totalno u šoku kad spoznaju da se u našem pjatu nalazi niko drugi nego Pero, upravo onaj zubatac koji je još do prije dvadeset minuta pliva s njima zajedno u bazenu! A svi znaju da je Pero bija pravi prijatelj, svima je uvik bija na usluzi, ma duša od zubaca, sve do onoga trena kad ga je mrski agresor špurtilom i ostima zveknija po kostima!

Ne, definitivno neću u takve restorane, pa čoviče, grižnja savjesti je najskuplje jelo koje postoji na ovome svitu, ma fala lipa, rađe bi griza štakod drugo, nako neutralno...





A znate, nisam uvik bija 'vaki...

Eto, sićan se ka da jučer bilo, bilo litnje doba ka i sad, doplovija sam brodom do one "samo moje" vale na Drveniku, bacija kupanjac u kristalnome moru kad najedanput - nešto me ogromno sluzavo ćopilo za nogu! Kad šta je - obotnica! I ja, ne budi lin, ščepa tu obotnicu rukama, izvadija je vanka na škrapu, pljesnija s njom oba stinu, sve po zanatu, uglavnom, cili sam bija zadovoljan s neočekivanim ulovom. A bija kus hobotnice, nisam mirija, ali bilo je sigurno tri kila u njoj, računajući lovački PDV, naravski!

Sutradan smo napravili feštu, spremili je pod peku s kumpirima, hoba pustila šug samo takav, spremija je pravi kuvar, ma nije bilo greške... Ekipa oko mene mumala, sve u šešnajst!
A ja... nikako je nisam moga jist! Ma... čim bi približija ustima zalogaj, dolazila mi je ona scena prid oči kako mi se bidna hoba približila i kako sam je krvnički sredija, a ko zna, možda je branila svoj teritorij, možda se samo tila poigrat sa mnom, ko će ga sad više znat...

Zato ovi... šta sam ono tija reć... ma baš, nikad od mene lovca, skroz mi je zakržlja instinkt...
Za koga nije - nije...
A vama - bon appetite