srijeda, 18.04.2007.

~O kulama, balunu i jubavi
~

Lip je moj Trogir. Samo to baš i ne vidimo kad smo u njemu. Triba se malo maknit ća, pa onda kad se vratiš, sve ti izgleda puno lipše. Neću danas o grubim stvarima šta nam bodu oči, neću niti o nekim grubim ljudima koji nas iz dana u dan nastoje uvjeravat u istinitost svojih šarenih laži. Pustimo to sad....

Ajmo najprije malo o balunu. Nogometni klub „Slaven“ olito po današnju "Trogir" (sa obaveznim dugouzlaznim naglaskom na zadnjem slogu) osnovan je 1912. godine, samo godinu dana iza splitskoga Hajduka. Proradija je vjerojatno malomišćanski rivalitet pa se velikom susidu nije tilo dat gušta. Ali prvi problem je bija di i kako napravit igralište. Mali gradić ni onda, ka uostalom ni danas, nije se moga baš pohvalit sa puno slobodnog prostora. Ne znam je li u to vrime bilo kvalitetnih geometara, da izmiru pravokutnik otprilike 100x60, ali uglavnom, odlučilo se igralište napravit između kule Kamerlengo i kule Svetog Marka, na prostoru zvanom Batarija. Teren je ispa nešto kraći nego šta je bilo po propisima, ali i u to vrime se očito smatralo da se propisa baš i ne triba držat ka pijan plota. E, još najbolje da su išli razmicat kule tamo neki zgubidani šta su u to doba počeli sasvim bezrazložno trčat za napumpanim mijurom. Ali to nije bilo sve. Za nevolju, točno između dvi kule, tamo di je triba doć centar igrališta, bija je izgrađen spomenik, bolje reć glorijet, u čast francuskog Maršala Marmonta koji je u vrime Napoleona bija glavna faca u ovim našim krajevima i navodno se istaknija po puno lipih stvari. Naši novopečeni fuzbaleri su našli salamunsko riješenje i ostavili glorijet na srid igrališta, tako da je spomenik glumija dvadeset i trećeg igrača. Igralo se od njega ka od „šponde“ oliti mantinele. Kako je to izgledalo možete lipo vidit na ovoj slici upravo iz te daleke 1912.



Kako je vrime prolazilo i kad se počelo ozbiljnije igrat (po prav'lima), normalno da je to izgledalo skroz redikulasto, pa su se tamo neke malo manje davne godine, sitili i odlučili primistit čitav spomenik, kamen po kamen, pedesetak metara dalje, tamo di nikome neće smetat. I tako lipo Marmontov spomenik stoji na novome mistu do dana današnjega. I neka ga!



Kako sad stvari stoje, na Batariji se neće više igrat balun jer će već od iduće sezone, naš nogometni klub bit ponosni član druge lige, pa će se u tu čast napravit novi stadion u Divuljama, tako da naši dični momci neće više morat glumit domaćine po selima dalmatinske zagore. Tako je i bolje jer ovo kako sad izgleda, više sliči na seosku ledinu, nego na nogometno igralište.



Dosta o balunu. Iako za njega govore da je najvažnija sporedna stvar na svitu, ja ga ipak ne bi diza toliko u nebesa. Mislim balun ka sport je super, ali sve oko njega je ajme majko.

Mnoge generacije Trogirana, a bome i naših gostiju, taj prostor između ove dvi kule pamte po nečem puno lipšem. Po čemu? E, šapnit ću vam. Samo da niko ne čuje.
Ovde vam se išlo u škuribandu, znate šta vam već oću reć, kako se ono škuribanda reče na književnome jeziku? Ne mogu se sad sitit, ali saznat ćemo i to. Dakle, tu u polumraku ili ćešće potpunom mraku, krili su se od „javnosti“ prvi zagrljaji i poljupci. Kad je neka simpatija ili veza bila u samo začetku i ako te je tad neko pita „jeste li bili iza kule“, a odgovor je bija negativan, onda se to još i nije računalo ka "službena".

To korteđavanje bi obično počelo na trogirskoj rivi. Đir po gradu, đir po rivi, pa tako jedno sto puti tokom večeri. Na samom kraju rive, tik ispod Kamerlenga, na asfaltu su bile nacrtane dvi debele pune crte. Isto ka na cesti. Jedan puna crta, znate i sami, znači zabranjeno preticanje, a kad su dvi, nesmiš priticat ni u ludilu. I tako bi se šetalo, došlo bi se do te dvi crte, pa nalivo krug. Obično bi cure bile te koje su diktirale tempo i misto okretanja. E, ali.....
Šta sad ali? Dakle, ako je cura odlučila prić preko te dvi crte, ili je možda momak prvi priša priko praveći se malo blesav, a cura ka nevoljko prihvatila, onda više nema povratka. To je značilo samo jedno. Prešutan je dogovor na snazi – ide se iza kule! A iza kule, a šta ja znam šta je sve moglo bit. U onome mraku se ništa nije vidilo, ali evo donosim vam sliku jednog bora, krajnje neobičnog oblika koji je mnogima osta u hmmm.... lipim uspomenama.



A danas? Kako je danas?
Skrušeno priznajem da nemam pojma...
Danas bi sve tribalo bit „transparentno“
Ništa se više ne radi u mraku.
Navodno...



<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se