četvrtak, 12.08.2010.

~Zlato i srebro otoka
~


Kad god se iskrcate na neki otok i to neovisno od toga je li uzrok vašeg iznenadnog desanta biznis or pležer, preporučljivo je istoga trena, čim vaša japanka ili kroksica takne otočko tle, usvojit novi kodeks ponašanja, zapravo, potrebno je bez prenemaganja prihvatit cili novi sustav vrijednosti, budući da sve ono šta ste do sada naučili o životu na kopnu, ovde pada u vodu. Oliti u more, kako god oćete. Pogotovo kad vas nakon dva-tri dana počne lupat otočki blues, koji je u pravilu većeg intenziteta koliko je škoj manji. Otočki blues nekoga udre ranije, nekoga kasnije, a sve to ovisi o stanju duha, indeksu tjelesne mase, mjesečevim mjenama i još nekim čimbenicima čije bi nam sad objašnjavanje oduzelo previše vrimena...

U svakom slučaju, jedna od najvažnijih stvari o kojoj morate vodit računa dok se nalazite na otoku je – vino!
Zašto vino?
Zato, jer otkad je svita i vika, vino izravno korespondira (poala brale, koji sam stručan izraz ispalija...) s još jednom tekućinom koja je zamislite čuda – čak i vridnija od vina, a pogotovo na škojima. Normalno, kako ovaj moj blog čitaju pametni i vispreni ljudi, nema sad potribe još dodatno crtat i objašnjavat, svi već znate da mislim na – vodu!

Eto vidite, voda ima četiri slova, vino isto ima četiri slova, oboje počinju na „v“ i imaju još jedan „o“, s time šta od vode ostane „da“ a od vina „ni“ a koje se sve kombinacije mogu od toga izvest, bolje mi je niti ne počinjat!

Voda je na otoku zlato, a vino je srebro!

Dakle, u skladu s prvom škojarskom zapovijedi koja glasi – ŠTEDI VODU, mi u stvari i nemamo druge mogućnosti za suzbijat žeđ, nego li pit vino. Međutim, to ni slučajno nije jednostavan zadatak, jerbo, puno je tanka linija koja dili ljubitelja i poznavatelja vina od običnoga pijančine!



Ovoga smo puta na škoj došli samo s jednom bočicom vrbničke žlahtine koju smo oladili na primjerenu temperaturu, i dok smo mumali pohane šnicele, taman se onako lipo orosila, ali kad smo je išli otvorit, zaključili smo – nemamo vadičepa!
Šta'š sad?

Ne čekajući ni časka, skupija sam botilju i otrča pravo do restorana koji se nalazi stotinjak metara od kuće.
- Pomagajte drugovi, kraljevstvo za vadičep!
- Hm, dobro, dobro, ali nemamo vam onoga velikoga, samo maloga.
- Daj bilo kakvoga, samo daj!

I dok sam onako, bulazneći neke zvizdarije turnija bocu žlahtine između nogu, utira vadičep i potega ga vanka onako muški, konobar samo šta nije pa u afan – nemojte tako, uzbudit ćete ga!
- Ma koga ću uzbudit?
- Vino!

Eto, već sam se osjetija skroz posramljen jer nisam zna da se i vino može uzbudit ako ga spičite između nogu, moj grijeh, moj grijeh, obeća sam konobaru da neću više...

Žlahtina, iako uzbuđena, planila je u roku hića, i normalno da se postavilo pitanje – šta i kako dalje!?
Budući da smo od jednog mištanina, onako u povjerenju dobili telefonski broj di se može kupit pravoga domaćega vina (izvan sustava PDV-a), nije bilo druge nego ga zavrtit i ostvarit prvi bilaterarni kontakt.

Dobar dan, dobar dan,ugodan ženski glas s druge strane, mi bi vino, vi bi vino, odlično, nema problema, kad ćete doći, može za dva minuta, di ste vi, e mi smo vam kod Sonika desno, zelena vrata, uđite slobodno, čekam vas.

Ma lud'lo, ko je ono reka da su mi slabe komunikacijske vještine, a nu me, dogovorija sve u dvadeset sekundi. Da se razumimo – Sonik je dućan, znate ono kad od crkve idete prema Toreti pa odma iza nje skrenete desno, eeee, naravno da znate.

Odma sam doletija do Sonika, tražim di je to desno, ali šipak, do Sonika vodi pet uličica, astisto, od koje je ona sad mislila desno? Ništa, tražim zelena vrata, osvrćem se naprid-nazad, a-ha, tu su zelena vrata, dakle to je to!

Uđem bez kucanja, banem na vrata i radosno uskliknem: Evo mene!
Unutra, u kužini, jedna dobrodržeća gospođa, prilično nehajno odjevena, odmirila me od kape do šlape i hladno zacvrkutala: Daaaa, a vi ste!?
- Ja sam... ja sam... vino!
- Vino?
- E vino, čuli smo se maloprije, rekli ste da odma dođem!
- Kad smo razgovarali?
- Prije pet minuta!
- Ah ne, mladiću dragi, vjerojatno ste pogriješili, u kući do naše se prodaje vino...
- Ups, oprostite, oprostite...
- Nema veze, samo vi opet navratite, s vinom ili bez njega...

Pozdravivši nehajno odjevenu gospođu, vas sam se spotija, ma kako sam moga falit, desno od Sonika, zelena vrata, sve je štimalo! Hm... upa sam unutra ka Kraljević Marko, a izletija ka Musa Kesedžija!
Okej, idemo dalje, eto još jednih zelenih vrata, sad već nešto opreznije kucam.

- Naprid – čuje se hroptavi muški glas iznutra
Provirim kroz vrata, a unutra u oblaku dima jedva razaznajem nekoga čovika, roba šezdesetak godin, neobrijan, musav, u znojavoj sokolskoj majici...

- Dobar dan, je li vi prodajete vino?
- Samo rakiju i maslinovo ulje!
- Ništa vino?
- Ništa!
- A znate li ko ovde blizu vas prodaje vino?
- Nemam pojma
- Zva sam malo prije...
- Oćete rakiju?
- Ma neću hvala.
- Samo probajte, ne morate kupit
- A koja vam je rakija?
- Specijalna!
- Ajde može jedan bićerin...

I stvarno, rakija orahovica s još nekim balzamima unutra, odlična, nije prežestoka, sva slast ovoga svita je u njoj, ali jan nisam doša po rakiju nego po vino. Pozdravija se s čovikom, zafalija na bićerinu i jopet nazad na ulicu.

Pogledam malo bolje oko sebe, ente robijo, pa sva su vrata na kućama zelena! Koja su sad ona prava???

Ništa, idemo po redu dalje, na trećim zelenim vratima imaju zvono, u dvoru zalaje pas, otvara opet neki muški, samo ovaj ima tirkizne mudante, roza majicu, cvike i dva kila gela u kosi...
- Dobar dan, tražim ko ovde prodaje vino, maloprije sam zva pa mi se javila neka gospođa, ali sam se zadrža znate dok sam naša, pa onda još rakija, maslinovo ulje...

Gleda me ovi tip sa dva kila gela u kosi pa ispali piskavim glasom: Qualcosa che non capite, niente, niente!
Aaaa, Talijanac, pa moga sam i mislit, tirkizne mudante, roza majica, špagetar definitivno!

E, ma mogu i ja parlat talijanski: Io voglio vino, Io voglio una bottiglia di vino!

-Non ho il vino, mi dispiace...

A čoviče, pa kako ću više naletit na to vino?

I nije bilo druge nego opet nazvat onaj isti broj, žena se već zabrinila di sam i nakon još malo telefonske navigacije, konačno sam pronaša ko zna koja po redu zelena vrata, ali dobro, ovoga su puta ipak bila ona prava. U konobi imaju domaću malvaziju, oćete provat, oću, hmm... nije loše, cijena okej, ajde, dajte mi odma tri litre, to nam je taman za večeru.

Na kraju mi je ostala još samo jedna nedoumica a to je – šta će reć njegovo veličanstvo Rašo!? Jer takvog poznavatelja vina svit još nije vidija, takav istančan okus i osjećaj za buke i geografsko porijeklo, to je nešto šta majka više ne rađa...

Na svu sriću, Rašo je bija zadovoljan, čak je reka je da ćemo ujutro, čim svane, ić po još tri litre!
- Ajde Rašo, ma di čim svane!?
- E, tamo negdi oko jedanajst, podne...
- An tako...

Ali isto, nakon svega, ne virujem više Raši da je toliko dobar poznavatelj vina.
Jer, kad nije pripozna da je ona žlahtina bila uzbuđena, frigan mu se na cili istančan osjećaj...




<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se