četvrtak, 26.08.2010.

~Kratak mi je
~

Nakon dugog i nadasve pomnog razmišljanja doša sam do zaključka da mi je ovih mojih 24 malo. Kako malo!? A lipo!
Br'te mili, sve mi je teže ugurat u ta famozna 24 sve šta bi tija i sve šta bi želija, ali ono šta je posebno zabrinjavajuće - iz godine u godinu, postaje sve gore i gore! Ne znam kako stvari stoje kod vas, dragi moji čitatelji, ali najozbiljnije, nemam druge nego pred svima vama skrušeno priznat - kratak mi je!
Mada nema spora da mi je nominalno iste veličine ka i onda kad sam ima deset, čak i dvadeset, a bome i sad kad sam uvatija trideset godin (sic!), ma isto, nikako ne mogu skužit je li problem u mjernim uređajima ili nečem drugom. U svakom slučaju, moj subjektivni osjećaj mi govori da bi ga tribalo produžit i to pod svaku cijenu! Ili, ako zakoni fizike to ne dozvoljavaju, onda barem, kako se to moderno kaže - restrukturirat.

Ako je vrime novac, a odavno smo već zaključili da je, onda isto onako kako naša Vlada čini rebalans proračuna u kojemu priliva iz šupljega u prazno, moram i ja napravit rebalans svoga vrimena. Jerbo, kako sam već reka, 24 sata dnevno mi je puno malo za ispunit sve obaveze. E, a šta ste mislili, o čemu ja danas govorim!?
O vrimenu, ljudi moji, o vrimenu...

Kad je ono bilo u Čikagu, ima barenko sto i trideset godina, kad su radnici izašli na ulice i tražili tri osmice - osam uri rada, osam uri odmora i osam uri za sve ostale aktivnosti...
I kad se nakon toliko godina sve zbroji i oduzme, ispada da ništa nismo napredovali!

Kažu neki učeni ljudi da čovik ne može normalno funkcionirat ako se dobro ne naspava, tako nam organizam traži jel', dakle po ovoj točki proračuna ne možemo puno minjat, a to, oćemo li opalit osam uri iz kolpa ili ćemo ih razdvojit na noćni san i popodnevni pižolot, ovisi o nama i o našem bioritmu.
Dalje, osam uri rada, e! Dobro je, slažem se, ali tu se nije računalo koliko vrimena izgubimo za doć na posal i vratit se doma! Koji put zna bit pola ure, dikod uru, a oni bidni šta im je radno misto daleko od kuće, potroše još i više! Tu nam je odma okinilo od onih osam uri za razonodu, dakle nije osam nego samo sedam i još manje!

Drugo, svaki čovik mora tu i tamo ništo i pojist! Ako računamo obavljanje spize, kuvanje, friganje, šufigavanje, predjelo, juva, glavno jelo, samo mumanje i blagovanje koje mora bit dostojanstveno, a ne obično žderanje pa posli svega još pospremanje, pranje suđa i sve ostale monade - ma nemoš nikako proć ispod dvi-tri ure dnevno.
Eto ti ga na, ostalo nam je još samo četiri ure dana!

Ako imaš familiju, ženu, muža, dicu, svekrvu, punicu, moraš se i njima posvetit, najmanje po uru vrimena svakome, ma šta uru i to je malo! Već smo u cajtnotu, past će nam zastavica ka i šahistima, izgubit ćemo partiju, a nismo još ni obrisali prašinu, usisali tapete, prominili lancune, prostrli robu na sušilo, a kamo li zaminili prigorenu žarulju u banju, zalili cviće na balkonu, okopali vrtal, iscipali drva... Gotovo, proša nam dan u čas, a da se nismo našli niti sa samim sobom! A nismo se ni rekreirali, niti kulturno uzdizali, njanci slova u knjigama pročitali, nismo se družili s prijateljima, a seks smo jedva nekako uspili zgurat između reklama!

Di je tu smisao!?

I onda jedno vrime tako duraš i guraš, a onda jednoga dana pukneš ka cvrčak i di si bija - nigdi, šta si radija - ništa...

Zato za početak, tribalo bi produžit dan na najmanje dvajstipet uri, maksimalno skratit radno vrime ili u krajnjem slučaju - kombinirat vrime spavanje i vrime rada, uvest rad kod kuće u svome uredu, eventualno se petkom nać s radnim kolegama na kratkom brifingu i dugoj marendi i šlus! Više vrimena posvetit svojm bližnjima, a i nekim daljnjima omogućit neka priđu bliže.
U slijedećoj fazi bi mogli organizirat zelene valove jerbo ovako previše vrimena potrošimo čekajući na crvenim semaforima života...

Samo, ima jedan zajeb!
Ako je vrime novac, a najveće je prokletstvo novca da ga nikad nemoš imat dovoljno pa taman da plivaš u milijunima i milijardama, tako bi nam isto bilo i s vrimenom. Nikad ga dosta!
Ma, mogli bi mi dan produžit i na trideset uri, opet bi nam falilo vrimena!

Zato je jedino rješenje - više cijenit ovo šta imamo.
I to upravo ove sekunde, sad, ovoga trena, jer je svaki trenutak, koliko god izgleda sitan i beznačajan, toliko vridan, dragocjen i neponovljiv.
Zato živite za ovaj trenutak.
Ako je i kratak, baš je sladak fino




<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se