ponedjeljak, 30.08.2010.

~Nitko kao More
~

Kad bi se nekim čudom moglo isprogramirat da svakoga dana veeeeeeliko zlaaaaatno sunce zasja na čistome plavome nebu uz tek poneki cirusić-stratusić, više onako za dekoraciju, a da na moru pušika bava maeštralića od dva-tri bofora koji bi se, normalna stvar, uvik triba dizat oko podne a padat otprilike oko sedme ure pridvečer - bilo bi to puno lipo, ma za po3.14zdit lipo, ali ni u kojem slučaju ne bi bilo dobro!
Zašto?

Zato, šta bi se onda navikli na lipo vrime, počeli bi ga uzimat zdravo za gotovo tako da vrlo brzo ne bi više bili ni svjesni kako iz dana u dan guštamo u lipome vrimenu, nego bi smatrali da je to sve tako normalno, standardno, uobičajeno. Poremetili bi nam se kriteriji u čas!
I onda, ako bi se kadikad slučajno dogodilo da se na nebu pojavi koji žešći kumulus ili nedaj blože da zalampa i zagrmi, istoga trena bi svi počeli padat u afan očekujući oluju svih oluja.
Da bi zna cijenit lipost, tribaš bit svjestan i one grube strane...
Lipota ne bi ni postojala da ne postoji "grubota."

Upravo zato mi je u noći sa subote na nedilju baš nekako lipo bilo kad sam ušuškan u lancune osluškiva muklu grmljavinu sa jugozapada koja na svu sriću nije donila krupu, kosire, sikire i ostale dežgracije nego samo koju kap kiše, a da bi koncert za citru i litru ostvarija svoj zapaženi finale, pobrinila se bura koja je taman lipo rasfriškala arju kasnoga lita.
Čisto jutro bez oblačka, zadnje nedilje u kolovozu lita vilovita dvi iljade i desete, moglo je reć samo jednu stvar - ajte na more!



I tako se ovoga lita nisam baš nešto nagušta morskih đita, ali ne žalim se, niko mi nije branija, a to šta sam s godinama posta malo osjetljiviji i grintaviji na ostale sudionike u morskom prometu, to je već drugi par špagerica. Uzgred budi rečeno - di su se izgubile špagerice, oću reć - espadrile? Nije vrag da su postale demode!?
Uglavnom, primjetija sam da za vrime najvećih turistički gužvi, na moru najčešće srećem - glisere! A to koliko vam ja volim glisere, to je nešto neopišljivo, ma brate, kad mi onako zazunze samo par metara od boka broda mi moga, razgrnu more, usmrde arju pa me ciloga izgingolavaju, to sve u meni izazove pravi koktel emocija koji bi se najbliže moga povezat s onim "sex on the beach..." Prevedeno na naški otprilike ovako - "Plaža ti materina!"

E, zato kad prođe sva ta gungula, na more se počnu vraćat oni pravi znalci. Prave ljude od mora odma možeš pripoznat pa čak i ako plove na bložemiprosti - gliserima. Takvi znaju da oni ka jači uvik moraju zaštitit slabijega. I to je skroz u redu.



Drugo, mnogi misle da mi domoroci s Jadrana imamo sve te barčice kako bi se s njima išli odmorit, da možemo guštat sami u skrivenim uvalama naših škoji. Ma kakvi odmorit! Skroz suprotno!
Svaka đita s brodom vam je pokora, za umest se totalno, najprije se pola dana pakujete, razmišljate šta sve morate ponit sa sobom, mudantine jedne, druge za presvuć se, kratku majicu dugih rukava, kapu za pokrit tintaru, šandale, maske i peraje, a di je tek prehrambena problematika! Dobro se zna da na moru čovik puno brže ogladni, a isto tako, kad ti morski zrak otvori apetit, možeš bez problema satrat i onu spizu koju u normalnim uvjetima ne bi njanci pomirisa!



Onda tribate pripremit brod, napunit gorivo, vodu, led, ponit mali motor ako slučajno veliki rikne, gumenjak za dicu, vesla, pumpe, štramce, sto čuda!
Kad konačno isplovite, neće proć ni po ure, a već ćete osjećat kako vas je sunce drsko i bez pitanja opalilo bez obzira koliko ste mislili da ste se zaštitili jel...
Pametni znaju čemu služi kondom, ovaj - tija sam reć - krema za sunčanje...
I onda kad konačno nađete tu famoznu slobodnu usamljenu plažu, prepustite se ugodi, banjate se, govorite jedni drugima - ajme kako nam je lipo, moramo češće ovako, a kad ono - uvečer dođete doma cili satrveni, umorni, imate osjećaj da su vas ciloga dana mlatili mokrim krpama, a ne da ste bili guštat na moru.
Kako more zna satrat čovika!?
Nikor ne more ča more more!

I sad bi na kraju moga konačno i reć di smo to bili ove nedilje, je li tako!?
Ma nigdi daleko, samo do Krknjaša, dva škojića koji su se smistili jugoistočno od Drvenika Veloga, u pješčanoj laguni, omiljenom sidrištu brojnih instant-nautičara. Tokom sedmog i dobrog dila osmog miseca, tu nemaš šanse spustit sidro koliko bude moreplovaka svih boja i zastava.
Zato tek sad možeš doć ka čovik i guštat...





I onda se na malome škoju sitim nekih davnih ekspedicija kad smo ka šešnajst-sedamnajsto-godišnjaci upravo ovde slavodobitno dolazili u robinzonske pohode. Kakvim smo čudom uspjevali priživit i po desetak dana u "divljini" - to već spada u domenu pseudoznanstvene fantastike.



Ali o tome ćemo neki drugi put...


<< Arhiva >>

Blog.hr koristi kolačiće za pružanje boljeg korisničkog iskustva. Postavke kolačića mogu se kontrolirati i konfigurirati u vašem web pregledniku. Više o kolačićima možete pročitati ovdje. Nastavkom pregleda web stranice Blog.hr slažete se s korištenjem kolačića. Za nastavak pregleda i korištenja web stranice Blog.hr kliknite na gumb "Slažem se".Slažem se